ЧЕДОМИР ЛУТОВАЦ ИСТОРИЧАР ''ГЕНЕРАЛ   РАДОМИР ЛУКИН  ВЕШОВИЋ (1871-1938)''

ГЕНЕРАЛ   РАДОМИР ЛУКИН  ВЕШОВИЋ (1871-1938)

Потиче из чувене породице васојевићких вођа. Био је прослављени црногорски војсковођа из Васојевића, бригадир црногорске војске и министар војни краља Николе у црногорској влади. Један је од најспособнијих официра књаза и краља Николе, који је војничка знања стекао у Италији као стипендиста црногорскога двора. По завршетку школовања био је на разним дужностима у црногорској војсци и напредовао до команданта Друге дивизије у Подгорици. Уочи баканских ратова биле су формиране четири дивизије: Катунска, Зетска, Никшићка и Колашинска. Васојевићка бригада под командом бригадира Радомира Вешовића ушла је у састав Колашинске дивизије. У њој су били батаљони: Љеворечки, Краљски, Андријевички, Велички, Полимски, и Требачко-Шекуларски, једна брдска батерија са четири топа и Коморски батаљон.  Кад је рат почео црногорске снаге су сврстане у три одреда. Приморски, Зетски и Источни. Приморски и Зетски су упућени према Скадру, заузели су положаје под Скадром и стигли до Медове. Са њима је било и око четири хиљаде и петсто устаника добровољаца. Уз огромне губитке држали су Скадар у вишемјесечној опсади.

Источни одред са устаничким батаљонима из неослобођених крајева водио је борбе на сјеверу и сјевероистоку и ослободио Пљевља, Бијело Поље и Беране, гдје је формирана Доњовасојевићка бригада, која је у даљем току борбе са Горњо-Васојевићком бригадом  ослободила Рожаје, Плав, Гусиње, Дечане, Пећ, Ђаковицу и цијелу Метохију. Затим је Горњо-Васојевићка бригада упућена на скадарски сектор и учествовала у борбама на Бардањолту све до заузимања Скадра. У борбама за Скадар на Бардањолту и Тарабошу од фебруара до априла црногорска војска је имала огромне губитке. Скадарски гарнизон се предао црногорској опсадној војсци 24. априла 1913. године. Међутим, велике силе су ултиматумом од 27. априла затражиле да црногорска војска напусти Скадар. Уз пријетњу Аустроугарске војном интервенцијом Црна Гора је прихватила ултиматум и 4. маја напустила Скадар.

У првом свјетском рату бригадир Радомир Вешовић је са Старосрбијанским одреом од шест хиљада војника штитио границу према Албанији. Старосрбијански одред био је састављен од Друге Горњо-Васојевићке бригаде, Друге Доњо-Васојевићке бригаде, два батаљона Зетске бригаде и три регрутна батаљона посадних јединица из Пећи, Ђаковице, Плава, Гусиња и Рожаја. Старосрбијански одред усјешно је одбијао упаде албанских чета, који су почели преко црногорске границе крајем августа 1914. године. Јуна 1915. године Одред је продро у Албанију и у Шаљи код села Пљон имао тешке борбе са албанским побуњеницима, затим је учествовао у опсади и заузимању Скадра. Под командом бригадира Радомира Вешовића црногорске трупе су заузеле Скадар јуна 1915. године. Изузетне војничке врлине и заслуге бригадира Вешовића препоручиле су га за црногорског министра војног, на којој дужности је био крајем 1915. и почетком 1916. године. 

Почетком јануара 1916. године Аустроугарска војска је предузела одлучну офанзиву за покоравање Црне Горе. Васојевићки, Пљеваљски и Чакорски одреди дали су немјерљив допринос сламању многих непријатељских офанзива и замисли. Пале су огромне жртве у одбрани отаџбине Црне Горе и заштите десног бока и позадине србијанске војске, којој су омогућили сигурну одступницу преко Васојевића, Црне Горе и Албаније. За заслуге у овом рату, војничко држање и храброст одликовано је више стотина војника и старјешина. У то вријеме државни врх са краљем Николом се колебао. Вијећало се о евакуацији и сепаратном миру. Пред убитачном артиљеријском ватром и моћном аустроугарском силом, по нређењу принца Петра црногорска војска се повукла са кључних положаја Кука и Крстаца и Ловћен је пао 11. јануара, а 13. јануара аустроугарска војска је ушла у небрањено Цетиње. Краљ је са породицом и дијелом људи из дворског окружења одступио из Подгорице преко Скадра и Медове у Италију, затим у Француску, а власт у Црној Гори су преузела три министра, који су са начелником Штаба Јанком Вукотићем и болесним принцом Мирком остали у земљи. Они су 21. јануара донијели одлуку о распуштању војске и прихватању окупације, а то је фактички био чин капитулације, иако званични акт о томе није потписан. То је био први чин трагедије Црне Горе и њеног народа, који се никада раније у својој историји није тако понизио. Збуњени и посрамљени војници напустили су бојишта због личних и династичких интереса породице Петровић и других одговорних појединаца у врху државног режима. Наредбу о распуштању војске многи су дочекали са разочарењем. Положено је оружје. Наступио је други чин драме црногорског народа под окупацијом, године великог страдања и тешког живота. 

Бригадир Радомир Вешовић се није повиновао капитулацији, а није ни пристао да са својим господаром и врховним командантом, краљем Николом као министар војни побјегне из Црне Горе и остави обезглављени народ на милост и немилост окупатора. Након окупације Црне Горе са бројном породицом и родбином повукао се на имање у Баре Краљске. Међутим, окупаторски жбири и шпијуни открили су да са својим истомишљеницима припрема устанак на велики српски празник Видовдан 28. јуна 1916. године. Једна група војника са поручником  на челу изненада је банула у Краљске Баре 14. јуна 1916. године да ухапси бригадира Вешовића. Одлучан да не пристане на ропство, он је тајно јавио свом пријатељу, племенском капетану Мијату Реџићу да му помогне. Капетан је на брзу руку мобилисао и организовао људе, спремне да на силу отму генерала, али је сам Вешовић, страхујући за породицу у могућем оружаном сукобу, сковао други план. Пристао је да са поручником и два наоружана војника у пратњи крене у правцу Андријевице. Како као високи официр није био разоружан, искористио је прилику и на погодном мјесту, у једном потоку, пуцао у поручника и једног његовог војника, а други војник је успио да побјегне. Његова породица је одмах ухапшена и депортована у заробљеништво у Аустрију, а његов брат Влајко, капетан Мијат Реџић и Саво Стожинић су након 14 дана објешени у Колашину.

Он се након неуспјешног хапшења од стране аустроугарске патроле, са браћом Новицом и Павићем одметнуо у шуму, организовао комитски покрет и ратовао против аустругарске војске све до почетка јануара 1918. године. Био је један ор ријетких црногорских старјешина који се супротставио окупаторској сили. Аустроугарски цивилни комесар осмислио је начин да приволи Вешовића да се преда. Из логора Надмеђер пуштено је 75 лица Васојевића и Колашинаца, који су извршили утицај на Вешовића. Поколебан сазнањем о Октобарској револуцији и иступању Русије из рата, обесхрабљен окупаторском силом и уцијењен породицом одлучио је да се преда и прихвати службу у корист гувернера Црне Горе, који га је извјесно вријеме користио, водећи га од мјеста до мјеста по Црној Гори да агитује и убјеђује остале комите да се предају. Ова његова активност није дала неке видљивије резултате, јер комите нијесу жељели да се подвргну хапшењима, испитивањима и депортовањима у логоре. Затим су га депортовали у заробљеништво  у Аустрију.

По завршетку рата на путу кући, био је на кратко ухапшен код Славонског Брода, као противник Подгоричке скупштине, затим је рехабилитован и упућен у Скопље за команданта дивизије. Као храбри бивши бригадир црногорске војске у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добио је чин генерала, чиме је прекршен строги војнички пропис, по коме су црногорски бригадири добијали чинове пуковника.  Вешовић је на једном народном збору у Андријевици наступио као опозициони политичар. Као генерал почео је да се бави политиком, а то се косило са правилом војне службе. Убрзо је ражалован и пензионисан као противник присаједињења Црне Горе Србији. То га је довело на војни суд. У монтираном судском процесу, који је узбуркао јавност, оптужен је да је спремао оружани устанак. На суђењу од 11. до 14. фебруара 1921. године у Београду изјавио је да је Црна Гора под српском окупацијом постала паклом горим од Дантеовог. Адвокат му је био доктор Секуле Дрљевић, касније усташки миљеник и сарадник Анта Павелића. Он је цијелу одбрану претворио у политички  чин. Одбранио га је и он је ослобођен, након што је 15 мјесеци провео у затвору у Сремској Митровици. Као борац за слободу, право и част Црне Горе постао је утицајна личност у руководству и члан Главног одбора Црногорске федералистичке странке. Умро је у Славонском Броду 1938. године. Једна је од најзначајнијих и најконтраверзнијих личности у првим деценијама 20. вијека у Васојевићима и шире.                                                                                                               

              Чедомир Лутовац